Opis
„Čini mi se, shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa, da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekome da proizvodi, transformiše, manipuliše stvarima; tehnike koje nekome dopuštaju da koristi sistem znakova i, konačno, tehnike koje nekome dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca, da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ukratko: tehnike proizvodnje, tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Međutim, vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnika: to su tehnike koje dopuštaju pojedincima da vlastitim sredstvima vrše izvestan broj operacija na vlastitom telu, dušama, na sopstvenim mislima, u svom ponašanju kako bi sebe preobražavali i menjali i time dostigli izvesno stanje savršenstva, sreće, čistote, natprirodne moći. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. Ako hoćete da analizirate genealogiju subjekta u zapadnoj civilizaciji, onda morate uzeti u obzir ne samo tehnike dominacije već i tehnike sopstva.“
Mišel Fuko
„Istorija seksualnosti izlaže istoriju geneze svesti, „subjekta“ kao svesti o sebi kao subjektu koji želi. Nesrećna svest: „staranje o sebi“ pre svega je etičko staranje koje se izgradilo još u starome veku oko „glavnog“ – zašto? – problema seksualnosti i koje se ostvarilo sa hrišćanstvom. Seks je proizvod jedne istorije tokom koje je telo, i protiv svoje volje, izdeljeno izopačenom spoznajom sebe koju mu pruža normalizatorski diskurs: histerija, onanizam, fetišizam i coitus interruptus (prekinuti snošaj) četiri su tipične figure vladavine političke norme nad intimnošću tela. Subjektivnost je ćerka ispovednika…. Taj subjekt, kog je stara filozofija smeštala u početak, proizvod je potčinjavanja; rođen je, kao i seksualnost, iz interiorizacije – prihvaćenih ili prekoračenih – granica čiju je genezu opisala istorija disciplina.“
Pjer Burdije
