Opis
Moj paradoks je potpun: ne želim da se sjećam, a ne mogu da zaboravim. Sredinom 1992. godine mislio sam da će to prestati za nekoliko dana. Sredinom 1995. godine shvatio sam da neće završiti nikada. Između ove dvije pogrešne prognoze počiva agonija grada koji je duže mogao izdržati bez vode nego bez cigareta.
Danas, sedam godina kasnije, kada opsadu Sarajeva pokušavam sagledati i sažeti, često se pitam je li imalo smisla zapisivati. I to onako – sirovo, bez distance kao neprikosnovene majke svakog ozbiljnog pisanja.
Odgovor na to pitanje ne znam. Sarajevo za početnike za mene je mučna uspomena. Najradije bih da nije bilo razloga za ovakvu knjigu. A kad već nije moglo drukčije, i kada ne postoji institucija opoziva već napisanog i doživljenog, onda mi za utjehu ostaje spoznaja da ovaj promašaj nije ništa gori od ostalih koje sam u životu napravio.
Promašaji i porazi, to je sve što nam na kraju ostane.
