Opis
’’Bio je početak zime 1991. kada sam na pustom beogradskom trgu Slavija ispraćao Mirka i Bobu. Jednim od poslednjih autobusa za Rovinj preko Mađarske napuštali su Beograd.
Za mene, ovaj odlazak, nasilan i bolan, bio je pouzdan dokaz kako ulazimo u mračna vremena, u tešku i neizvesnu budućnost. Provejavale su prve pahulje snega, hladan i tmuran beogradski dan. Jedini sam se našao na tom sumornom ispraćaju.
Mirko Kovač bio je moj svakodnevni važan i dragocen sagovornik, u vremenima kada se sve lomilo i raspadalo. Narastale su opasne i rušilačke strasti koje će uskoro zapaliti prostore nekada zajedničke domovine.
Mirko Kovač se zaustavio u Rovinju, u teškoj egzistencijalnoj situaciji, u iznajmljenom stanu, bez svoje dragocene biblioteke, u očajnoj poziciji apatrida, sa neizvesnom budućnošću u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji. Tada su počela naša dopisivanja, bez prevelike nade da će pisma stizati na upućene adrese, u vremenu kada su prekinute i telefonske veze, a mržnja i zločini uzimali sve više maha i postali tragična sudbina mnogih.’’
