ANTOLOGIJA BOŠNJAČKE POEZIJE U REDAKCIJI ALMIRA ZALIHIĆA – Enes Halilović

Enes Halilović (Novi Pazar, 1977.)

Pripovjedač, romansijer, pjesnik i dramski pisac. Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000, 2017), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011) i Zidovi (2014, 2015). Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann. Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski i katalonski jezik. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Stevan Sremac“ i „Ahmed Vali“, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković“.

ONI KOJI UMIRU 

Taj bludni, taj ludi Neron  
Iz hramova uzimao bogove od zlata, 
Pa ih pretapao. Trebalo mu zlato. 

Omer el-Faruk sjećao se doba kad je u zabludi bio, 
I smijao se ovome: 
Do podne je obožavao boga napravljenog od hurmi , 
Popodne bi ga, gladan, pojeo. 

Zato u mojoj biblioteci Borhes kaže: 
Neka je slava Onome koji ne umire. 

 

IZNUTRA

Izvan teži da vidi šta je

iznutra – svjedok mi je crv u jabuci.

Kiša bi da pokvasi

unutrašnjost kabanice. Koža se predstavlja

kao pokazatelj unutrašnjih oboljenja.

Riječ oponaša značenje. U naru živi narod.

Okolni vazduh želi biti vazduh u lopti.

Krv prosuta u klanici zavidi onoj krvi koja teče

u klaničkom radniku.

Košpica u trešnji je plemkinja,

ali čim je ispljuneš postane nepotrebna.

Niko nije sačuvao sjećanja iz majčine utrobe. To je

neoboriv dokaz. Nešto se time može dokazati,

ali ne znam šta.

 

PARIS 

Na stijeni, dahom Sredozemlja okovan, sebi sliči  
na sina Japetovog. Zagledan u vale, Paris  
kazuje: 

Ja sada želim samo stoku da čuvam. 
Ne, nikada više jabukom ljepotu da vagam. Nikada, 
Jer kad zlatnu voćku držah u ruci 
(Zalud mi riječi Afrodite) 
Ne slutih vojske što kreću na Troju, 
Ne slutih srdžbu Here i Atene. 

I znam. Vi nikada niste ni postojale, nikada ni na ovom 
Ni na onom svijetu. 
Osvanule ste u glavi pjesnika, vi ste buncanje obično. 

I ja sada želim samo stoku da čuvam 
I da se od buncanja skrijem. 

O, sakloni me 

Zmija i vrabaca, i vjetra oko Troje, 
I Kalhanta koji misteriju smišlja, ne radi Grka 
No radi sebe i trpeze carske, 

Sakloni me 
Ljudi što iz jednog trbuha donose pobjedu i poraz 
Pa najzad i tog konja koji nevidljive uzde nosi. 

TRAGOVI     

                              Šejli Šehabović 

Postoji vrijeme u kome mnoge hramove izidaju 
Oni koji u hramove nisu stupili. 

U tom vremenu mnoge hramove poruše  
Oni koji su svakoga dana u hramovima. 

I pisci tad slave vođe i vojskovođe 
I sklapaju velike naručene poeme 

A grobari kopaju mnogo kratkih grobova 
Koji su pticama, iz njihove perspektive, 
Nalik na tragove ljudi.

DOŠAVŠI PONOVO U DOBRE VODE

…zato što moj stav nikada nije zavisio
od partijske plate ili položaja…
                                      Tito Patrakije

Vidim, obala nije kao prošle godine.

Udaralo je more
I odgrizlo od obale koliko mu treba.

Kad bi znalo to more,
Kad bi znalo
Koliko mene za godinu nema

Slutilo bi 
šta je mene udaralo

val po val 
kal po kal.

 

SMOKVA I MASLINA I GORA SINAJSKA

Danas, u hladu poezije
Čitam maslinu,

I mislim na dan
Kad sam

U hladu masline
Listao poeziju.

 

O RUCI MOG OCA

 O sve bi mogli mi, al pusto,
Ime nas naše oda.

Zorom trajemo
I mišlju se majemo
Da krv nam nije voda.

Davno je bilo,
Rastade se milo i drago.
O u snu se ne snilo,
Pradjed moj isprati četiri brata u Tursku
Sa petnaest sinova,
Odoše iz Bara preko debelih mora.

Kćeri nisu brojali (jer ih bijaše mnogo).

Rekoše oni što odlaze da je ovdje svanuo drugi zakon
I rekoše da je tamo miran grob i sloboda.
I plakao moj pradjed, i molio da ostanu:
Krv ipak nije voda.

Pradjed od tifusa umrije, odvuče u zemlju ženu
I dva sina.
Ostade djed moj Ahmet, nejak, sa sestrom,

Na tankoj zemlji, slatkog ploda.

Kad ojača Ahmet, u Tursku se zaputi
Uz želju da krv svoju nađe.
Preko Crvenog krsta rodbinu je tražio.
Listali su kartone, prevrtali imena,
Ahmet je uzalud tragao,
Krv ipak nije voda.

Vratio se natrag vozom, iz Stambola
(Da bar nije preko prokletog mora).
Slutio da u prahu Anadola
Krv damara njegova.
Upamtio je, tek nebitno, da je na stanici

(Nekom u vozu)
Mahao momak jedan desnom rukom.

Žena mu rodi šest sinova i četiri kćeri
(Vazda sa sofrom u boju).
Mnogo kasnije, oca mog je pratio
Na studije u Beograd, i otac moj mu mahao
Baš kao momak onaj u Stambolu, desnom rukom.
Dozna tad Ahmet da mu se nekad
Ispunila želja – vidio je krv svoju
(Po očima to je jasno i po ruci što maše).

Toliko o našima znamo.

Priča o sudbini naše krvi
Jeste priča o sjećanju na ruku koja maše.

 

ARGENTINA

U zemlji prepunoj ruda
Postoje motike kojima se zlato i srebro traži.

U zemlji prepunoj ruda, nakon ratova,
Istim se motikama kosti traže.

Ponekad, plaćeni ekspert uzvikne Eureka!
I podigne motiku.

Kada ekspert ponese kost nekoj majci
Na prepoznavanje,
Ona kaže:
Zlato moje.

Kaže li neki poeta
Srebro moje.